istraživanja

Ljudske glave nisu vrbovina

Svečana beseda povodom Dana Valjeva, 20. marta 2004.

Aleksandar Loma

podnaslovi

Ljudske glave nisu vrbovina
Ljudska glava
Prota je prvi
Čuli smo ovih dana

Ljudska glava

nije vrbovina, kada je poseku, da se omladi, kako veli isti narodni pesnik kroz usta Đorđa Ćurčije; a u to doba godine, pre dva veka, izbijali su mladi izdanci u vrbacima oko Kolubare i javljali su se, kao i sada, drugi vesnici proleća. Započinjao je godišnji preporod prirode, ali je trebalo dočekati puni razvoj i zrelost; „ko izdao, izdalo ga ljeto, bijelo mu žito ne rodilo” glasi epska kletva sa kojom srpski ustanici idu u boj. Šestog maja na Dubokom na Savi, kada je Valjevcima iz Srema stigao prvi top i među njih prvi put došao Karađorđe i pozdravio ih, gora je već bila olistala, mogla se pridružiti pesmi postrojene vojske: „i preko sveg Dubokog rekao bi da ne samo vojnici pevaju, no i da je šumar i svaki listak na drvetu ljudski glas uzeo i propevao” piše Prota.

Koje su pesme pevali? Svakako ne one deseteračke junačke, uz gusle; one nisu za pevanje u horu, nego za dugo sedenje kraj večernje vatre. Bilo je starih, vremenom osveštanih pesama, lepih i jednostavnih, možda još iz drevne slovenske postojbine donetih melodija sa tekstovima koji su se mogli prilagoditi novom vremenu. Jednu takvu pesmu zabeležio je pre sto pedeset godina u Valjevu Kornelije Stanković; njen tekst znamo u dve varijante, iz njegovog zapisa i iz spisa Konstantina Nenadovića. U njoj se priziva Kalopera Pera da otvori vrata gradu. Možemo, sa Veselinom Čajkanovićem, nagađati da ta Kalopera Pera stoji u vezi sa slovenskim bogom gromovnikom Perunom, i pretpostaviti da iza otvaranja vrata na gradu-tvrđavi stoji motiv prolaza na nebu koji otvara prva prolećna grmljavina, kroz koji nastupa nova godina, novi vegetacioni ciklus, sa ravnomernim rasporedom blagotvornog sunca i plodonosnih kiša; taj motiv prepoznaju ruski naučnici Ivanov i Toporov u sezonskim obredima i pesmama raznih slovenskih naroda. Čini se verovatnim da je pesma "Kalopera Pera" izvorno pevana uz uskršnje poklade, koje padaju početkom proleća, u maskiranim povorkama nasleđenim iz paganske starine. Jedna od maski, za koju smemo uzeti da je nošena i kod nas kao i kod Poljaka i Slovaka, predstavljala je tura, evropsko divlje goveče izumrlo početkom sedamnaestog veka, koga je do relativno skorašnjeg vremena moralo biti i u našim šumama. One večeri, pre tačno dvesta godina, kada je zapaljeno i oslobođeno Valjevo, pale su poklade, i Srbi, koji su opsedali varoš, nisu propustili da prethodno pokladuju, kako piše Prota. Sa malo mašte, zamišljamo ih kako su tom prilikom pevali upravo ovu pesmu, da bi je narednih dana, po isterivanju Turaka, valjevske Srpkinje "prepevale", tako što je grad koji se pominje u njoj postalo samo Valjevo, a vojska koja ulazi kroz gradska vrata - ustanici pod vođstvom Jakova Nenadovića. Tako se mit u životu srpskoga naroda još jednom pomešao sa istorijom, a zemaljsko sa nebeskim, kao u epskoj pesmi gde se barjaci ustaničke vojske na zemlji porede sa oblacima na nebu.

Te 1804. Srbija je doživela ognjene poklade. U istoj noći, jedan plamen se dizao od zapaljenog Valjeva „vežući do neba”, kako bi rekao Višnjić, a drugi od rudničkog grada, koji su tamošnji ustanici osvajali i palili; sa jednog mesta video se, na noćnom nebu, crveni odsjaj onog drugog požara, i tako se odmah, bez telefona i radija, znalo da je svuda po zemlji Srbiji počelo. A to što je sa početkom Uskršnjeg posta 1804. počelo, bio je vaskrs srpske države. Kako su početkom devetnaestog veka naši preci mogli ponovo stupiti u društvo prosvećenih naroda?

Prosečan Srbin iz Srbije tada je mogao biti seljak, rajetin, trgovac, hajduk, plemić, katkad i sve to istovremeno, ali nikako ne evropski građanin novoga doba. Ne samo da u Srbiji nije bilo univerziteta sa stoletnim tradicijama, nije bilo ni pravog građanstva. Varoši, takve kakve su bile, nastanjivao je pretežno muslimanski, turski živalj, a Srbi su ih, kad god uzmognu, palili i pljačkali. Uostalom, srpsko Valjevo tada nije bila varoš na ušću Graca u Kolubaru, ona koja je izgorela pre dvesta godina i gde smo se danas svi stekli, nego ceo veliki prostor između Ljiga, donje Kolubare, Jadra, Vukodraži i planinskog venca koji čine Maljen i Povlen, prostor posejan selima u kojima se onda, više nego sada, živelo, radilo i rađalo, i čiji su se stanovnici svi s ponosom zvali Valjevcima. Ostavimo li po strani povremene boravke u zbegovima na tadašnjoj teritoriji Nemačke, kako je naziva Prota, tj. austrougarskog Srema, najbliže ispostave civilizacije bile su im skromne crkve i manastiri skriveni u klisurama i šumovitim dubodolinama, sa polupismenim popovima i kaluđerima.

Sa čim je taj epski čovek, polupaganin, neobrazovan ili u najboljem slučaju nedoučen, mogao zakoračiti u Evropu? A opet, čini se da je to tada bilo u neku ruku lakše nego danas. Naši preci bili su možda slabije opremljeni od nas, ali i manje opterećeni. Privrženost tradiciji, narodu i veri tada nije nužno značila zatvorenost prema novom i stranom. Izvozeći se na Dunav na putu u Petrograd prota Mateja spominje se junačkih pesama, iz kojih su on i njegovi zemljaci jedino i znali za Rusiju, pa i za samu reku, sudeći po tome što je naziva epskom formulom tihi Dunav, na koju će se sa gorkom ironijom osvrnuti opisujući docnije svoj strah pri savlađivanju đerdapskih brzaka. Međutim, u obraćanju svojim saputnicima, Prota taj njihov polazak poredi sa poduhvatom Kristofora Kolumba koji se, veli, „navezao ... sa svojom družinom na sinje more (još jedna epska formula!) da nađe Ameriku”. Mladi sveštenik iz Brankovine, koji se najpre učio „vrletnom bukvaru” kod brankovičkog popa Stanoja, a onda kao izbeglica u sremskim selima Ašanji i Kupinovu pohađao ne mnogo bolje škole, znao je, u svojoj dvadeset šestoj-sedmoj godini, za Novi svet. Vidokrug njegov i njegovih vršnjaka i sunarodnika možda je bio rođenjem sužen, ali njihove oči su bile širom otvorene, a pogled bistar. Takav Mateja, pravi i prvi Valjevac čiji se lik dovoljno plastično ocrtava u našim očima, mogao je u svoje doba i „s carevima govoriti slobodno”, sa jasnom svešću o tome šta je politika – „da ne reknem laž”, kako veli – a pred kraj života napisati svoja sećanja sa nenadmašivom ravnotežom prostosrdačne, ali nimalo naivne, otvorenosti i epske stilizacije.